Tako blizu, a tako daleko – žrtvama kršenja ekonomskih i socijalnih prava, koje domaći pravni sistem nije efikasno zaštitio, već godinama maltene na dohvat ruke stoji prilika da se obrate za pomoć specijalnom komitetu Ujedinjenih nacija (UN), nadležnom za tu oblast. Do te prilike pak ne mogu doći, s obzirom na to da Srbija uporno odbija da potpiše i ratifikuje Opcioni protokol uz Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, koji bi im to omogućio.
Lica kojima su smanjene penzije, osobe koje ne mogu da ostvare pravo na zdravstvenu zaštitu ili građane koji se nalaze u postupcima prinudnih iseljenja, država je sprečila da progovore o svojim problemima na nekom drugom mestu, u slučaju kada domaće pravosuđe nema sluha za njih.
Usvajanjem spomenutog protokola pojedinci ili grupe mogli bi da potraže pravdu pred Komitetom za ekonomska, socijalna i kulturna prava UN, nakon iscrpljivanja domaćih, pravnih lekova. Tu opciju na raspolaganje svojim građanima do sada su stavile 23 zemlje članice Ujedinjenih nacija, dok je 45 na korak od toga i pripremaju teren za ratifikaciju protokola.
Srbija je ipak odlučila da joj takav dokument ne treba. Na poslednjoj sednici Saveta UN-a održanoj u januaru, u okviru trećeg ciklusa Univerzalnog periodičnog pregleda stanja ljudskih prava, delegacija Republike Srbije dobila je određene preporuke. Između ostalog i onu koja se odnosi na usvajanje Opcionog protokola o ekonomskim i socijalnim pravima, upućenu od strane Kostarike.
Preporuka je odbačena, zbog toga što je, kako se navodi u zvaničnom odgovoru, „za pristupanje Protokolu neophodno izvršiti izmene relevantnih domaćih propisa, koji u aktuelnoj situaciji nisu prioritet“. Nataša Nikolić iz Beogradskog centra za ljudska prava smatra da „šturo“ obrazloženje nije logično, jer, kada se usvaja neki međunarodni dokument poput Protokola, donosi se samo zakon o njegovoj ratifikaciji.
„Nakon toga on postaje deo našeg pravnog sistema. Postupak ne podrazumeva donošenje bilo kojeg zakona iz oblasti ekonomskih i socjialnih prava, koji može da remeti zakonodavne procedure, te nema potrebe da se menjaju relevantni domaći propisi“, objašnjava ona.
Nataša Nikolić dodaje da izveštaji mnogih nevladinih organizacija godinama ukazuju na najmasovnije kršenje ekonomskih i socijalnih prava, zbog čega je usvajanje protkola i te kako neophodno.
„Uočena su kršenja u pogledu diskriminacije na radu, socijalnog obezbeđenja i stanovanja, kao i po pitanju nezaposlenosti, koja je fingirana. Zabeleženo je i veoma dugačko trajanje radnih sporova, što premašuje bilo kakvo pravo na efikasno suđenje“, kaže ona.
Prema rečima eksperata iz oblasti zaštite ljudskih prava, i nezavisni državni organi u svojim redovnim izveštajima ukazuju da se najveći broj pritužbi građana i građanki odnosi na kršenje ekonomskih i socijalnih prava, dok sa druge strane „Ustavni sud ne pokazuje da je efikasan u njihovoj zaštiti“.
Odluka da se ne pristupi protokolu nije samo stvar nemara prema građanima, već je dobro proračunata, smatraju stručnjaci, jer bi njegovo usvajanje dovelo do toga da sva kršenja socijalnih i ekonomskih prava u državi isplivaju na površinu pred međunarodnom zajednicom, pošto bi država bila u obavezi da redovno podnosi izveštaj Komitetu UN.
Spas u slučaju sporog i neefikasnog pravnog sistema
Da bi mogli da se obrate UN-ovom komitetu, građani moraju da pokušaju da prava, koja su im garantovana Paktom o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, zaštite pred domaćim upravnim i sudskim organima, i da iscrpe sva raspoloživa domaća pravna sredstva.
S obzirom na to da sporovi mogu da traju i više od tri godine, usvajanje protokola bi omogućilo pojedinicu da se, godinu dana,od kad je pokrenuo proces preispitivanja ostvarivanja nekog ekonomskog ili socijalnog prava, obrati međunarodnom komitetu za pomoć.
Osim Komiteta za ekonomska, socijalna i kulturna prava ne postoji međunarodno telo niti sud kome se ugroženi mogu obratiti sa zahtevom za zaštitu, onda kada ih ne štite na efikasan način domaći sudovi i organi uprave.
Najveću potrebu za nezavisnim, ekspertskim organom koji se bavi socio-ekonomskim problemima imaju zemlje u tranziciji, pa su tako Bosna i Hercegovina i Crna Gora članice Protokola, dok je Makedonija potpisnica, ali ga još uvek nije ratifikovala.
Nelogični stavovi Srbije
Na pitanje zbog čega Srbija odbija da pristupi opcionom protokolu, kada je već potpisnica Pakta o socijalnim, ekonomskim i kulturnim pravima, čiji je protokol sastavni deo i jedan od najbitnijih alata, stručnjaci u oblasti ljudskih prava nemaju odgovor. Kažu, država do danas nije dala nikakva dodatna obrazloženja.
Opcioni protokol je donet još 2008. godine, a stupio je na snagu pet godina kasnije, kada ga je prihvatilo najmanje deset zemalja članica Ujedinjenih nacija. Srbija je drugi put zvanično rekla „ne“ nakon drugog ciklusa UN-ovog pregleda stanja ljudskih prava, koji je otpočeo 2013. godine.
Godinu dana kasnije, Komitet je izrazio zabrinutost i žaljenje zbog nedovoljne saradnje naše zemlje na polju zaštite socijalnih i ekonomskih prava. Kako se navodi u izveštaju komiteta, Srbija nije čak dostavljala ni informacije o slučajevima neposredne primene Pakta pred domaćim sudovima, niti ga je informisala o tome koja pravna sredstva je obezbedila za pojedince koji tvrde da su njihova prava narušena.
Stav da neće pristupiti protokolu Srbija je zadržala i tokom trećeg periodičnog pregleda ostvarivanja ljudskih prava, kada je pitanje njenog pristupanja ponovo postalo aktuelno, jer se ovog puta radilo o direktnoj preporuci zemlje članice.
Ukoliko se uzme u obzir da je članicama Ujedinjenih nacija omogućeno da svoju odluku promene i protokolu pristupe u bilo kom trenutku, jasno je da Srbija već deceniju izbegava da svojim građanima omogući što efikasniju zaštitu ljudskih prava i krije se iza pravne birokratije, kažu stručnjaci.
Slično kao i sa pomenutim paktom, Srbija je 2008. godine usvojilaRevidiranu evropsku socijalnu povelju, ali je stavila klauzulu na primenu odredaba koje se odnose na podnošenje kolektivnih žalbi Komitetu saveta Evrope za ekonomska i socijalna prava.
Time je faktički onemogućila građane da podnesu žalbu Savetu Evrope, to jest nadležnom komitetu, zbog nekog prekršenog kolektivnog prava, kao što je recimo pravo na penziju, garantovano tom poveljom.
Tako je u maju ove godine smederevski pokret „Tvrđava“ podneo pritužbu protiv turske fabrike „Kaizen“, zbog navodne torture radnika od strane rukovodstva. Kako se navodi u saopštenju, Savet je „primio k znanju pritužbu, ali se proglasio nenadležnim, jer država Srbija nije prihvatila Dodatni protokol o kolektivnim pritužbama koji ide uz Evropsku socijalnu povelju, iako ju je ratifikovala“.
Odbačen i protokol o pravima deteta
Republika Srbija odbila je ukupno 15 preporuka država članica Ujedninjenih nacija, između ostalog i preporuku Slovačke da se potvrdi i ratifikuje Opcioni protokol uz Konvenciju o pravima deteta, kojim bi se omogućilo podnošenje individualnih predstavki Komitetu za prava deteta.
Srpska delegacija je u zvaničnom odgovoru napomenula da je „Srbija bila među prvim potpisnicama tog protokola, čime je pokazala svoju posvećenost u zaštiti prava deteta“, a da do ratifikacije nije došlo „jer je potrebno da se prethodno izvrše određene izmene u unutrašnjem zakonodavstvu“.
U odluci nisu učestvovale NVO i šira javnost
Izveštaj za treći ciklus Univerzalnog periodičnog pregleda ljudskih prava, koji je Vlada Srbije usvojila prošlog oktobra, predstavljen je u januaru ove godine u Ženevi.
Na zvaničnom sajtuKancelarije za ljudska i manjinska prava navodi se da su u sastavljanju izveštaja učestvovale nevladine organizacije Komitet pravnika za ljudska prava(YUCOM) i Centar za prava deteta, kao i udruženje Amity–snaga prijateljstva.
Međutim, kako kaže Danilo Ćurčić iz A11 Inicijative za ekonomska i socijalna prava, o tome koja preporuka će biti usvojena odlučivalo se interno, unutar državnih organa, bez konsultovanja sa nevladinim organizacijama i ostatkom javnosti.
„Prva informacija koju smo dobili, bila je ona kad je već bilo prekasno i kad je objavljen izveštaj sa poslednje sednice Saveta za ljudska prava, na kom je Srbija prošla kroz ciklus univerzalnog periodičnog pregleda. Zbog svega toga, propuštena je prilika da se otvori iskren dijalog o ljudskim pravima u Srbiji“, napominje Ćurčić i dodaje da je izostavljena prilika da se postavi svojevrsna lista prioriteta i preporuka na kojima će se posvećeno raditi u narednom periodu.
On napominje da je po svim objektivnim kriterijumima stanje ekonomskih i socijalnih prava u Srbiji na zabrinjavajućem nivou i da su trendovi takvi da se ona sistemski krše, da su na snazi odluke koje ukazuju na to da se država povlači iz svojih socijalnih uloga. Kako kaže, država neće snositi nikakve posledice, ali ima ko hoće. „Na planu ostvarivanja prava građana i svih onih kojima su na neki način povređena ekonomska i socijalna prava, posledice su svakako velike“, smatra Ćurčić.
Da je odluku o odbijanju protkola država donela samostalno, potvrđuje i direktor YUCOM-a Milan Antonijević, čija organizacija je učestvovala u sastavljanju izveštaja. Prema njegovim rečima, svi su imali priliku da daju svoje mišljenje, međutim, država nije bila dužna da ga uvaži, niti da ga stavi u svoj zvaničan predlog.
„Mi nismo učestvovali u donošenju odluke da se takvo nešto ne ratifikuje, već smo bili na sastancima na kojima je država predstavljala šta su joj namere. To nije zajednička odluka, država sama preuzima obaveze, a organizacije imaju mogućnost da pišu „izveštaje iz senke“, kaže on i dodaje da je stav njegove kancelarije bio da se protokol potpiše i ratifikuje.
„To što se Srbija nije obavezala da protokol ratifikuje sada, ne znači da to neće učiniti neka druga Vlada ili čak i ova. Samo je sada jasno rekla da ne želi pristupanje, ali kažem, to može u svakom momentu da se promeni. Svaki pritisak, medijski i javni, dobar je kako bi se ukazalo na to šta država i njeni građani gube i da se malo bolje objasni zašto se Srbija za tako nešto odlučila“, poručuje Antonijević, uz napomenu da svako ko se bavi ljudskim pravima treba takvu odluku da kritikuje.
Mladen Savatović (VOICE)
